Strah od šuma na srcu duboko je usađen u svest laičke javnosti i vuče korene iz perioda kada je takva dijagnoza poistovećivana sa urođenom srčanom manom. Verovalo se da to znači loš kvalitet života i fatalni kraj.

S razvojem pedijatrijske kardiologije, postalo je izvesno da šum na srcu nije oboljenje, već klinički znak i čak 30 do 70 % dece u nekom periodu odrastanja ima šum na srcu, koji spada u grupu bezazlenih.

Iza šuma na srcu ne mora da stoji srčano oboljenje, kao što ni uz srčano oboljenje ne mora da postoji šum na srcu. Srčana oboljenja koja izazivaju šum najčešće su povezana sa postojanjem otvora na srčanim pregradama na nivou komora i pretkomora, zatim sa problemima vezanim za izmenjeni kvalitet funkcije zalistaka, suženjima na spojevima između komora i velikih krvnih sudova ili  abnormalnostima koje nastaju na nivou samog srčanog mišića. 

Različite vrste šuma

Šum na srcu odlikuje nespecifičnost u odnosu na težinu mane, što nameće potrebu detaljnog pregleda.

Nekada se iza veoma glasnih šumova kriju najbezazlenije urođene srčane mane koje ne zahtevaju lečenje, dok se iza gotovo „bešumnih” urođenih srčanih mana kriju one najkompleksnije.

Postoje šumovi koji se javljaju neposredno nakon rođenja i traju svega nekoliko dana. Pojedine vrste jave se u nekom periodu detinjstva i nestanu do odraslog doba. Neki šumovi nestanu pa se ponovo jave, neki se pojačavaju u stanju povišene telesne temperature, pri naporu, promeni položaja tela. Dakle, veoma su raznovrsne karakterne osobine različitih vrsta šumova.

Strah roditelja vezan za postojanje šuma na srcu u odsustvu znakova oboljenja tog organa, u najvećem broju slučajeva bezrazložan je.

Šumovi se radi lakšeg tumačenja, mogu razvrstati u dve velike kategorije:

• one u čijoj pozadini stoje urođene srčane mane
• one bezazlene koji se javljaju kod dece čiji je kardiovaskularni sistem funkcionalno i strukturno normalan. 

U prvoj grupi se iza šuma na srcu kriju različite vrste mana, od onih koje ne traže nikakvo lečenje osim povremenih kontrola pedijatrijskog kardiologa, do onih u čije je lečenje uključen čitav niz eksperata iz oblasti pedijatrijske kardiologije, kardiohirurgije, anestezije i intenzivne nege.

U drugoj grupi su deca sa potpuno zdravim srcem i šumom na srcu. Suštinski, nije važno da li je bezazleni šum produkt vibracija srčanih struktura ili pak vrtložnih kretanja krvi. Važno je saznanje da je bezazlen šum proizvod normalnog, zdravog srca.

Pojedina nesrčana oboljenja mogu biti potencirajući faktor u nastanku bezazlenih šumova – povišena telesna temperatura, malokrvnost, pojačan rad štitne žlezde. 

Dijagnostika

Šum na srcu kod dece sa urođenim srčanim manama može se javiti neposredno nakon rođenja, dok se kod jednog broja beba javlja u uzrastu od jednog do dva meseca, iako je dijete rođeno sa manom. Takođe, šum na srcu koji je posledica mane može vremenom dobiti u intenzitetu, gubiti u intenzitetu ili potpuno nestati.

Ono što ukazuje da dete ima problem vezan za rad srca su, pre svega, klinički simptomi koji se javljaju, a vezani su za „grešku” u strukturi srca. Oni se mogu javiti neposredno nakon rođenja, a da šum uopšte ne postoji, kasnije u periodu između prvog i drugog meseca ili u toku detinjstva.

Roditelji treba da obrate pažnju da li novorođenče ili odojče ubrzano diše, zamara li se pri hranjenju, jesu li usnice deteta plave boje i da li dete slabije napreduje. Kod starijeg deteta i adolescenta znaci za uzbunu su veći zamor pri fizičkoj aktivnosti u odnosu na vršnjake i bol u grudima.

Deca sa bezazlenim šumom na srcu nemaju nikakvih kliničkih simptoma vezanih za poremećaj rada srčane funkcije. Njihovog izgled, ponašanje tokom napora i napredovanje ukazuju na besprekoran rad srca.

Svaki šum koji je dijagnostikovan u uzrastu do godinu dana mora biti kardiološki obrađen.

Svako dete sa šumom otkrivenim u uzrastu nakon navršene prve godine života mora, makar jednom do polaska u školu, posetiti pedijatrijskog kardiologa. Nakon kliničkog pregleda, dete se podvrgava snimanju EKG-a i najčešće ehokardiografskom pregledu.

Ehokardiografija je unela revoluciju u obradu kardioloških bolesnika, omogućivši lekarima da posmatraju srce u punoj akciji. Ehokardiogram je ultrazvučna slika srčanih struktura (komora, zidova komora i zalistaka). On beleži kretanje krvi kroz srce i može da prepozna pravac i izmeri brzinu kretanja krvi unutar srčanih struktura. Neinvazivnost, visoka specifičnost i senzitivnost ove tehnike čini je neizostavnim dijagnostičkim alatom. Postoje i druge vrste neinvazivnih (RTG, MRI) i invazivnih dijagnostičkih metoda koje se koriste selektivno, u skladu sa kliničkom procenom.

Skala šumova prema stepenu glasnoće:

• prvi stepen: šum je tih i čuje se odmah nakon slušanja uz kratki prestanak disanja
• drugi stepen: šum je takođe tih i čuje se odmah, ali bez prekidanja disanja
• treći stepen: šum je nešto glasniji i nije ga moguće osetiti kao strujanje (thrill) ukoliko nežno naslonimo dlan na mesto gdje se šum sluša
• četvrti stepen: glasan šum gde je lako osetiti strujanje
• peti stepen: vrlo glasan šum koji se čuje čim se stetoskop i rubno prisloni na grudni koš
• šesti stepen: vrlo glasan šum koji se čuje kada je stetoskop udaljen i 1 cm od prsnog koša.

Odnos roditelj-dete

Kada pedijatrijski kardiolog kaže roditeljima da dete ima bezazleni šum i da je srce strukturno zdravo, roditelji ne treba da nameću detetu potencirano protektivan stav štiteći ga bez osnova od fizičke aktivnosti i namećući neka posebna pravila ishrane. Dete treba da bude aktivno kao svako drugo normalno, zdravo dete. 

Ukoliko nakon pregleda kardiolog kaže roditeljima da dete ima urođenu srčanu manu, njegova je obaveza da pruži što sadržajniju informaciju o prirodi mane. Na taj način se izbegava preterana zabrinutost roditelja kada je u pitanju neka od lakših mana. Ukoliko je priroda mane takva da traži hitne mere u cilju spašavanja života deteta, saradnja roditelja je neophodna.

Deca koja spadaju u grupu bolesnika sa kompleksnim i komplikovanim urođenim srčanim manama imaju preporuku za ograničenje fizičke aktivnosti do nivoa rekreacije. Aktivno bavljenje sportom je za njih zabranjeno. Manji broj dece koja imaju lakše urođene srčane mane sposoban je i za bavljenje sportom. Posebnu grupu pacijenata čine operisana deca gdje je jedan broj nakon operacije spreman za bilo koji vid fizičke aktivnosti, dok za one sa težim manama ostaje trajna zabrana bavljenja sportom.

Lečenje

Leči se urođena srčana mana, a ne šum na srcu.

Priroda je našla način da jedan broj mana sam od sebe nestane, spontano se razreši. Otvor na pregradi između komora ili pretkomora može se sam zatvoriti. To je idealna situacija.

Ukoliko se to ne desi, postoje druge metode lečenja. Kardiohirurgija i interventna kardiologija imaju rešenje za gotovo sve kombinacije mana. Jedan broj mana se reši jednim zahvatom i dete je u stanju da normalno funkcioniše. Postoji, međutim, jedan broj mana za koje nije moguće naći idealno rešenje već najprihvatljivije, palijativno rešenje do nekog novog, boljeg, naprednijeg.

Brzina otkucaja srca kod dece

Kod većine roditelja ovaj simptom izaziva strah i hitno obraćanje pedijatru.

Prvo treba prepoznati situacije u kojima je potrebno da srce brže kuca. Kada ovo znate, manje će biti panike. 

Kada je normalno da srce ubrzano kuca?

To su, takozvane fiziološke (normalne) tahikardije, koje treba razlikovati od patoloških, koje „zahtevaju" praćenje ili lečenje. Zajednička karakteristika ovih bezopasnih tahikardija je da prestaju kada prestane njihov uzrok.

1. Fizička aktivnost

U toku fizičkog napora organizmu treba više kiseonika i hranljivih materija, pa srce naprosto mora brže da radi da bi zadovoljilo potrebe deteta koje se igra, ili bavi sportom. Zato je normalno da srce u toku fizičkog napora „pumpa" brže, pa se smatra da je kod pretškolaca normalan broj otkucaja od 180 - 200 u minutu (kod većih napora čak i više). Kod starije dece i adolescenata se u uobičajenim fizičkim aktivnostima retko izmeri preko 180 otkucaja u minutu, ali kod dece aktivnih sportista se može očekivati znatno brži srčani rad.

Ono što je ključno za dobru procenu je da sa prestankom fizičkog napora dolazi do normalizacije rada srca za nekoliko minuta! Ako srce brzo lupa i posle desetak minuta od prestanka aktivnosti, treba se obratiti lekaru. 

2. Emotivni stres

Slično fizičkoj aktivnosti, i emotivni stres normalno ubrzava srčani rad. Tada se pored lupanja srca dete ponekad žali i na stezanje i probadanje u grudima, neretko i na nemogućnost udaha vazduha, a nije retko ni „trnjenje" u rukama. To se obično dešava kod takozvane emotivne dece koja „gutaju" probleme iz svoje okoline. Međutim, takvi mališani se smire kada im se pruži podrška i uteha, i tada prestaje lupanje srca. Inače, na ove tegobe se mnogo češće žale adolescenti nego mlađa deca.

U ovu grupu lupanja spadaju i normalne reakcije na bol i ostale neprijatne senzacije.

3. Povišena telesna temperatura

Visoka telesna temperatura dovodi do normalnog ubrzanja srčanog rada. Možemo slobodno reći da je odlika zdravog srca da ubrzano radi u toku visoke temperature. Zato to ne treba da vas brine. Kada se temperatura normalizuje, polako se i srce smiri, pa radi uobičajenim tempom.

Postoje i brojna druga stanja gde srce „mora" brže da radi. Kada dete izgubi tečnost (na primer kod povraćanja i proliva), srce se trudi da nadoknadi manjak, pa zato brže radi. Slično je i kod dece koja „pate" od nižeg arterijskog pritiska i koja po pravilu imaju nešto bržu srčanu frekvencu od dece koja imaju normalne vrednosti arterijske tenzije.

- Ima i bolesti (ne mislimo na bolesti srca) koje direktno ubrzavaju srčani rad. Takva je hipertireoza, gde štitna žlezda stvara previše hormona koji dovode do ubrzanog srčanog rada, kao i neke neurološke bolesti (na primer epileptični napadi). 

Koje bolesti srca mogu da budu uzrok ubrzanog srčanog rada?

Postoje dve grupe dece koja pate od tahikardija.

A. Prvu grupu čine deca koja imaju neku urođenu ili stečenu bolest srca i redovno se prate kod pedijatra - kardiologa. U toku tog praćenja se može očekivati pojava tahikardije. Pedijatri upućuju dete kardiologu kada posumnjaju da se javila tahikardija.

Ovi pacijenti zahtevaju posebnu pažnju i treba što pre da stignu kod dečjeg kardiologa, jer dugotrajno lupanje srca može iscrpeti ionako oštećeno srce.

B. Druga grupa dece su ona koja nemaju manifestnu bolest srca, a ipak imaju tahikardije. Naime, kada se detaljno ispitaju, ne može se naći urođena srčana mana ili neka stečena bolest srca. Uzroci tahikardija kod ovih mališana se kriju u finim promenama u strukturi srca koje se ne mogu videti na ultrazvučnom pregledu, koji je suverena dijagnostička procedura u proceni strukture i funkcije srca.

Zanimljivo je da nema pravila - ima dece koja imaju najteže bolesti srca (na primer, retke tumore), a nemaju aritmije. Sa druge strane, ima mališana čije srce izgleda potpuno zdravo, a imaju veoma opasne poremećaje srčanog ritma. 

Kako lekar postavlja dijagnozu?

Pored detaljnog pregleda, koji uključuje i pregled srca, prvi korak ka dijagnozi je EKG. EKG daje podatke o vrsti eventualnog poremećaja ritma, ali traje kratko (obično ne duže od 30 do 40 sekundi), pa se ne može uvek „uhvatiti" tahikardija.

Kada dete ima često lupanje srca, planira se i 24-časovno snimanje EKG-a koje se naziva Holter. Kada to treba da se uradi, odlučuje pedijatar - kardiolog koji i tumači nalaze. Postoje i brojne druge dijagnostičke metode, ali su one rezervisane za mali broj dece koja imaju nerazjašnjene tahikardije.

Da li su tahikardije opasne?

Većina ne! Ipak, prognoza zavisi od vrste ubrzanog lupanja srca. Tahikardije koje potiču iz pretkomora („gornjeg" dela srca) nazivamo pretkomorskim (supraventrikularne tahikardije), a one koje polaze iz srčanih komora su komorske (ventrikularne). Iako postoje izuzeci, pretkomorske su manje opasne u odnosu na komorske. U svakoj od ove dve glavne grupe postoje brojne podvrste tahikardija koje nisu zanimljive za mame i tate.

Kako se leče?

Većina tahikardija ne zahteva terapiju, već treba otkloniti uzrok koji je doveo do ubrzanja srčanog rada. Tako kada „oborimo" visoku temperaturu, „izlečimo" i tahikardiju.

Da li se tahikardija leči ili ne zavisi od vrste aritmije, ali i od brojnih drugih detalja koji spadaju u domen subspecijalističkog rada. Lečenje većine tahikardija (koje zahtevaju terapiju) se sprovodi lekovima koji se zovu antiaritmici. Vođenje terapije je veoma suptilan posao koji obavlja posebno edukovani dečji kardiolog, a tretman zahteva mnogo strpljenja kod deteta, roditelja, ali i lekara.

Kada lekovi ne deluju, ili kada je jasno da se radi o trajnom poremećaju ritma (koji neće proći sa rastom i definitivnim formiranjem dečjeg srca), pribegava se kateterizaciji srca i izvođenju posebnog ispitivanja, koje se zove elektrofiziološka studija. Tada se „iznutra" ispituje srce i traži mesto koje je uzrok ubrzanog srčanog rada. Uz pomoć posebne opreme se može obaviti eliminacija tog malog dela srca (obično ne većeg od par milimetara) i definitivno izlečiti tahikardija (ovo se zove kateter ablacija). Ova sofisticirana procedura je potrebna kod malog broja dece, ali se vremenom sve više primenjuje, jer daje fantastične rezultate.

Normalne vrednosti brzine srčanog rada

Brzina srčanog rada se izražava kao broj otkucaja u minutu (srčana frekvenca). Kod odraslih je to lako ustanoviti - normalno srce "radi" od 60 do 100 otkucaja u minutu. Sve preko 100 je tahikardija.

Kod dece je malo teže odrediti gornju granicu normalne srčane frekvence, jer ona zavisi od uzrasta (ali i telesne mase i visine). Što je dete manje, srce brže radi!

Na rođenju je gornja granica 200 otkucaja u minutu, a tokom prve godine se smatra da srce ne bi trebalo da radi brže od 150-160 otkucaja u minutu.

Kod pretškolaca je gornja granica oko 120 otkucaja u minutu, a školska deca i adolescenti se „računaju" kao odrasli, pa je svaka frekvenca preko 100 otkucaja u minutu tahikardija koja treba da se „proveri" kod pedijatra. 

Hitno kod lekara

Većina tahikardija je bezazlena. Ipak, ako dete kome lupa srce ima vrtoglavice, omaglice ili izgubi svest, treba ga hitno odvesti u najbližu dečju bolnicu. Ako se radi o veoma brzim tahikardijama, one mogu brzo dovesti do iscrpljenja srca sa veoma ozbiljnim posledicama. Sa druge strane, ako patološka tahikardija traje dugo, takođe može doći do iscrpljivanja srca, čak i kada nije „brza".

Ako se dete požali da mu srce „neobično" brzo i jako radi u toku fizičke aktivnosti, treba ga povesti na kontrolu. Ovo takođe važi i za decu koja osećaju veoma brz srčani rad dugo posle prekida fizičkog napora.

Ispitivanje zahtevaju i deca koja „iz čista mira" osete naglo i veoma brzo lupanje srca. Važno je svaku dugotrajnu tahikardiju „proveriti", a ako roditelji imaju dilemu, treba ih rešiti kod pedijatra koji će, po potrebi, uputiti dete dečjem kardiologu.

Srcane aritmije (poremecaji srcanog ritma)

„Preskakanje“ ili „lupanje“ srca, „treperenje“ u grudima, osećaj da srce zastane i napravi „pauzu“ najčešći su izrazi kojima se svakodnevnim rečnikom opisuju srčane aritmije. Normalan broj otkucaja srca je izmedju 60 i 100 u minuti. Šest do sedam odsto stanovništva ima povremena ili stalna „preskakanja“ srca. A pet do šest hiljada ljudi naprasno umre od najtežih, ventrikularnih aritmija. Mnogo su češće atrijalne fibrilacije, koju pacijenti osećaju kao „treperenje“ srca. Svaka aritmija, ako traje dugo, može da bude opasna jer slabi srčani mišić, a to vremenom vodi u druga, teža srčana oboljenja.

Uzroci nastanka aritmija

Jaka uzbuđenja, radosni ili stresni događaji, pa i dugogodišnji nagomilani stres mogu da izazovu aritmije, pa čak da dovedu i do malignih poremećaja srčanog ritma i smrti.  Stres i aritmija su brat i sestra. Neurotransmiteri iz nadbubrežne žlezde koji se luče u stresnim stanjima i te kako utiču direktno ili indirektno na pojavu srčanih aritmija.

Sedam znakova preskakanja

Najčešći oblik aritmije nosi naziv atrijalna fibrilacija i njeni simptomi su:

1. treperenje srca,
2. nepravilan puls,
3. nedostatak vazduha,
4. slabost,
5. umor,
6. vrtoglavica,
7. kratkotrajni gubitak svesti 

Vrste aritmijaIma više vrsta srčanih aritmija, a najučestalije su tahikardije (ubrzan srčani rad) koje ponekad mogu biti praćene i drugim tegobama kao što su vrtoglavica, zujanje u ušima, nesvestica, u težim oblicima čak i gubitak svesti. Tahikardije, takođe, često su udružene sa drugim stanjima, poput anemije (malokrvnosti), poremećaja u radu štitaste žlezde (hipertireoza), takozvanog prolapsa mitralne valvule... Uzročnici aritmija mogu biti i zapaljenja srčanog mišića (miokarditisi), koji danas više nisu tako retki, ne zato što se bolest širi, već zato što se lakše prepoznaje i dijagnostikuje. Jedan od čestih izazivača miokarditisa je koksaki virus, koji se laboratorijski relativno lako dokazuje.

Aritmije i kod mladih

Što se aritmija javi ranije, u dečjem ili adolescentnom dobu, to je opasnija. Aritmije u ranom uzrastu ne mogu da prođu neprimećeno: dete ima ubrzan rad srca, povremene ili česte gubitke svesti i grčenje, malaksalost.

U početku, aritmija se javlja periodično, na sedam ili na petnaest dana. Kako bolest napreduje, češće se javljaju preskakanja srca, pa kod težih bolesnika srce svakodnevno ispada iz ritma.

Aritmije se dakle, mogu javiti u bilo kom životnom dobu, u svim uzrastima, kod dece i mladih osoba, kao posledica nekih srčanih mana ili pubertetske malokrvnosti, na primer. Aritmija apsoluta, pak, vrsta je poremećaja srčanog ritma karakteristična za starije osobe sa već postojećim pridruženim srčanim oboljenjima (povišenim krvnim pritiskom ili nekim drugim vaskularnim oboljenjem). U takvim tipičnim slučajevima, aritmija apsoluta će najverovatnije zahtevati bolničko lečenje. Ako se, pak, javi kod inače zdrave ili mlade osobe, što se takođe događa, u velikom broju slučajeva prvog napada te vrste srčani rad se spontano normalizuje već u naredna 24 sata. Za aritmiju apsolutu karakteristično je to što dolazi do zastoja rada srca i zastoja protoka krvi, što znači opasnost od stvaranja ugruška, te je davanje nekog sredstva protiv zgrušavanja krvi (aspirin i drugo) obavezan korak u zbrinjavanju takvog pacijenta.

Lečenje

Kliničkim pregledom i pomoću EKG-a (elektrokardiograma) lekar verifikuje koja je vrsta srčane aritmije izazvala određene simptome i na osnovu toga reaguje na potreban način.

Lekovi su prvi i najstariji način lečenja aritmije, i vrlo je važno da se aritmija što pre suzbije, a srce smiri na uobičajen ritam. To znači da su pacijenti i dalje u riziku, ali manjem, od pojave iznenadne srčane smrti.

Ugradnja pejsmejkera je druga mogućnost suzbijanja aritmije, ako se radi o usporenom radu srca i srčanoj slabosti istovremeno.

Izvor: mojpedijatar.co.rs;  alo.rs;  pobjeda.me;  novosti.rs;