Pored toga što neki roditelji ne ostvaruju svoj autoritet, postoje i oni koji organizuju autoritet na pogrešnim osnovama.

Piše: Dijana Čović

Svaki roditelj treba da bude i vaspitač svog deteta, a da bi to postigao on mora, između svega ostalog, imati autoritet, koji mora izgraditi.

I otac i majka u dečijim očima moraju imati autoritet. Majka ne bi trebalo da se poziva isključivo na autoritet oca, jer time ugrožava svoj autoritet kod deteta. Situacija kada majka često govori: “Reći ću tati šta si radio danas i on će te kazniti”, i slično, ukazuje da majka nema autoritet kod svog deteta. Uloga oca ne sme se prenaglasiti u odnosu na ulogu majke, i obrnuto, jer oni oboje imaju svoje uloge i dužnosti u procesu vaspitanja.

Kakav roditelj, takvo i dete

Pored toga što neki roditelji ne ostvaruju svoj autoritet, postoje i oni koji organizuju autoritet na pogrešnim osnovama.

Lažni autoriteti roditelja

Pretežni cilj roditelja koji se na ovaj način postavljaju jeste da ih deca slušaju. Takav stav je u samoj osnovi pogrešan. Cilj mora biti samo jedan, a to je pravilno vaspitavanje, usmeravanje dece. Porodica treba da izgradi vaspitanu ličnost, a vaspitana i poslušna ličnost nije uvek jedno te isto. Ona deca koja su ispravno vaspitana umeće razumno da prilagode svoje ponašanje, što nije slučaj kod one dece koja su isključivo učena da budu poslušna i koja shodno tome teško razlikuju dobro od zla.

Nevaspitana deca su sistemski zaštićena i njima niko ništa ne može

U slučaju lažnog autoriteta, dokle god su deca poslušna roditelji prividno spokojno žive. Međutim, u praksi se gotovo uvek ispostavi da ni spokojstvo, ni poslušnost ne traju dugo. Ako roditelji u procesu vaspitanja svoje dece i postignu relativnu poslušnost, često su svi ostali ciljevi vaspitanja zanemareni, jer deca postaju slabi ljudi koji uvek traže neki viši autoritet koji će umesto njih donositi važne odluke.

Postoji više vrsta lažnog autoriteta. Mi ćemo ovde razmotriti neke od njih, a ujedno ćemo ukazati na svojstva i funkcije pravog autoriteta. Cilj ove analize jeste da, između ostalog, preispitamo svoje principe vaspitanja, i da ih menjamo ukoliko nisu ispravni. Na potencijalne pogrešno zasnovane autoritete upućuje nas ruski pedagog Makarenko koji je izvršio njihovu klasifikaciju:

Autoritet ugnjetavanja – Ovo je najbizarnija vrsta autoriteta od koga uglavnom prisutna kod očeva. Najčešće u zlostavljanju dece učestvuju roditelji koji su sami bili lišeni osećanja ljubavi, pa to ispoljavaju kroz negativan emocionalan stav prema svojoj deci. Takav roditelj najčešće sadistički ponižava dete, vređa ga ružnim rečima, naziva ga pogrdnim imenima, izruguje mu se i obično poseže za fizičkim kažnjavanjem.

Na ovaj način deca se ne vaspitavaju, već se samo uče da se drže podalje od roditelja, koji za njih predstavljaju pretnju. Ugnjetavana dece neretko postaju moralni slabići, ili pak tirani, i oni u toku daljeg života na neki način pate zbog nedostatka ljubavi koji su doživeli u svom detinjstvu.

Kako Amiši vaspitavaju decu koja pomažu u domaćinstvu

Poznati glumac Marlon Brando o svom ocu je kazao sledeće: “Moj otac je bio zastrašujuće ćutljiv, mračan, ljutit – pravi grubijan. Voleo je da izdaje naređenja, i nikada me nije nagradio nekom rečju, pogledom ili zagrljajem. Verovatno iz tog razloga ja u sebi nosim averziju prema autoritetu.”

Na osnovu ovakvog ponašanja roditelja, kod dece se javlja mržnja prema autoritetima, budući da se u ovom slučaju radi o zloupotrebi funkcije vaspitača i roditelja.

Autoritet rastojanja – Ima takvih roditelja koji smatraju da sa decom treba što manje komunicirati. Ukoliko se javi potreba za razgovorom onda treba nastupiti u ulozi starešine – da bi deca bila poslušna. Ova vrsta autoriteta češća je u porodicama “intelektualaca”. Tu otac redovno ima nekakav zaseban kabinet iz kojega se retko pojavljuje, poput “prvosveštenika”, dok sa decom komunicira isključivo preko majke. Ima i majki koje se tako ponašaju. One imaju svoj život, svoje interese i ambicije, a o deci se uglavnom brine baka, a ponekad čak i kućna pomoćnica. Očigledno je da je ovakav odnos sa detetom pogrešan i da ovakva porodica nije razumno organizovana.

Svakako, ni ovo nije pravi autoritet već samo ispoljena sebičnost, u kojoj roditelji ne žele da se brinu i da vide dečije potrebe, već samo svoje sebične interese.

Autoritet pedantizma – U ovom slučaju roditelji previše očekuju od dece. Oni su ubeđeni da deca treba svaku roditeljsku reč da slušaju sa strepnjom i da je njihova reč – svetinja. Svoja naređenja oni izdaju hladnim tonom i očekuju bespogovornu poslušnost. Takvi roditelji se boje toga da deca ne uvide da su oni pogrešili. Na primer, u slučaju da je roditelj kaznio dete, a kasnije se ispostavi da dete nije krivo, ili nije krivo u toj meri, on svejedno neće povući svoju kaznu: Kada je on nešto jednom rekao tako mora biti.

Roditelji ne žele da deca uvide da i oni mogu da pogreše. Međutim, istina je da mi često grešimo, a to se ne može sakriti. Tako ovakvim stavom roditelji samo povređuju decu i gube autoritet i poštovanje kod njih.

Biti roditelj znači pripremati mlado i nezrelo biće za život

Autoritet rezonerstva – U ovom slučaju roditelji guše dečiji život beskrajnim pridikama i poukama. Umesto da kažu detetu nekoliko reči, možda čak i u šaljivom tonu ili ako treba strogim, roditelj mu naređuje da sedne naspram njega i da sluša njegovu beskrajnu pridiku. Ovakvi roditelji su uvereni da se u poukama sastoji glavna pedagoška mudrost. Ali oni zaboravljaju da deca nisu odrasli ljudi i da ona, mnogo više nego odrasli čovek, reaguju emocionalno. Zato roditeljske pridike prolaze bez efekta. Deca ne razmišljaju toliko o onome šta im se kaže, koliko o načinu na koji im se govori.

Autoritet “ljubavi” – Ovo je najčešća i najštetnija vrsta lažnog autoriteta. Takvi roditelji se najčešće rukovode idejom da detetu treba osigurati bezbrižno i radosno detinjstvo i zato preteruju u ugađanju, maženju i uskraćivanju obaveza i zadataka. Posledica takvog ponašanja je stvaranje malog egocentrika koji vrlo brzo nauči da nameće svoju samovolju i diktira životne sadržaje.

Ne mogu se deca knjiški vaspitavati

Pošto im pružaju puno “ljubavi” oni očekuju da im se uzvrati. Zato, ako ih dete u nečemu ne posluša, odmah pitaju: “Znači ne voliš me?” Roditelji tada prate izraz dečijih očiju i traže nežnost i ljubav. Često u dečijem prisustvu govore poznanicima: “On mnogo voli tatu i mamu.” Dete vrlo brzo nauči da manipuliše ovom “potrebom” roditelja. Ona primećuju da ih mogu po volji varati, samo to treba činiti sa nežnim izrazom. Mogu ih čak i zaplašiti, samo se treba naduriti i pokazati da “ljubav” počinje da prolazi. Takođe, dete vrlo rano počinje da shvata da se ljudima može udvarati.

Zbog svega ovoga ovo je vrlo opasna vrsta lažnog autoriteta. Ovako odrastaju neiskreni i lažljivi egoisti, i vrlo često sami roditelji bivaju prve njihove žrtve.

U jednom obdaništu imala sam prilike da se susretnem sa ovakvim načinom ponašanja roditelja: naime, svaki put kada su dolazili po dete oni su ga pitali: “Da li voliš mamu?”, ili: “Da li voliš tatu?”, u zavisnosti ko je došao. Dete je nekad odgovaralo da ih voli, posle čega su oni izgledali zadovoljno, a kada bi im reklo da ih ne voli oni su se rastužili. Oni bi toga trenutka učinili sve da bi im dete reklo da ih voli – iz džepa bi vadili slatkiše, igrali bi se s njim samo da bi povratili “ljubav”. Jednom prilikom dete je bilo nevaljalo i zbog toga dobilo malu pridiku od strane vaspitača. Ono se tada naljutilo pa je besno počelo da viče: “Ne volim te, ne volim te…”, smatrajući da će vaspitač učiniti sve samo da ponovo pridobije njegovu “ljubav”. Međutim, kada je vaspitač blago upitao: “Pa šta ako me ne voliš?” – dete je prestalo da viče i širom otvorenih zenica začuđeno gledalo vaspitača, jer je naučilo da na taj način manipuliše i kažnjava druge.

Ovakav pogrešan odnos sa roditeljima deca će kasnije, kad odrastu, pokuštavati da uspostave i sa drugim ljudima.

Autoritet “dobrote” – U ovom slučaju dečija poslušnost takođe se organizuje kroz dečiju “ljubav”, ali se ona ne izaziva poljupcima i milovanjem, već popustljivošću i neprincipijelnošću roditelja. Tata ili mama sve dozvoljavaju, nijedna žrtva im nije prevelika, nisu “trvdice”, oni su “izvrsni roditelji”.

U suštini, oni se boje svakog sukoba, više vole “porodični mir” i spremni su bilo šta da žrtvuju samo da “sve bude u redu”. U ovakvoj porodici deca uskoro počinju da komanduju svojim roditeljima, a roditeljsko neprotivljenje daje najširi zamah dečijim hirovima i prohtevima. Ponekad roditelji pokušavaju da pruže izvestan otpor, ali obično kad već bude kasno, kad se u porodici već formirala pogrešna praksa.

Sećam se jedne posete mladom bračnom paru koji je imao trogodišnjeg sina. Dečak se naizgled mirno igrao, a onda se odjednom naljutio i počeo da razbacuje sve oko sebe. Obarao je sve što mu se našlo pod rukom, a onda kada je u sumanutom besu sve razbacao po podu uspeo je čak da obori i sto. Kada se, zatim, osvrnuo oko sebe uvideo je da više nema ništa da sruši i počeo je histerično da plače. U tom trenutku otac je “zaštitnički” zagrlio svog malog, “dobrog” sina i molio ga da ne plače.

Ovakva deca se uče da ne poštuju nikakav autoritet i da sve u životu rade po svome. Tako postaju sebični i nesrećni ljudi.

Autoritet “prijateljstva” – Često se roditelji dogovore da će se prema deci postaviti kao prema “prijateljima”. Uopšte uzev to je dobro, ali ipak roditelji treba da ostanu najstariji članovi porodičnog kolektiva, a deca vaspitanici. Ako prijateljstvo pređe ove granice, vaspitanje prestaje ili se započinje suprotan proces: deca počinju da “prevaspitavaju” roditelje. U ovakvim porodicama deca svoje roditelje nazivaju “ćale” i “keva” i ismevaju ih, a o redu i poslušnosti ne može biti ni govora. Ovde nema ni prijateljstva, jer prijateljstvo je nemoguće bez uzajamnog poštovanja.

Često se roditelji toliko užive u ulogu prijatelja svoje dece, da u vreme kada deca postanu adolescenti i kada imaju svoj svet i svoje poglede, roditelji smatraju da treba da se ponašaju i oblače kao i njihova deca. Ovakvim svojim stavom i ponašanjem oni samo postaju predmet za ismevanje i deca ih se stide.

Svojoj deci roditelji treba da budu prijatelji na koje će uvek moći da se oslone i da traže savet ili razumevanje, ali uvek treba da budu jasno definisane uloge.

Autoritet podmićivanja – Ovo je najnemoralnija vrsta autoriteta, kada se poslušnost kupuje darovima i obećanjima. Razume se, u porodici je potreban neki podsticaj, nekakva vrsta nagrađivanja, ali ni u kom slučaju se ne treba kupovati poslušnost dece i dobar odnos prema roditeljima. Deca se mogu nagrađivati za dobro učenje, za izvršenje nekog zaista za njih teškog rada. Ali ni u kom slučaju deca se ne smeju podsticati obećanjima i poklonima da izvršavaju svoje obaveze. Deca se vrlo brzo nauče da ucenjuju svoje roditelje, a njihove želje vremenom postaju sve veće.

Razmotrili smo nekoliko vrsta lažnog autoriteta. Ima ih još, ali često se događa da roditelji uopšte i ne misle ni o kakvom autoritetu već prepuštaju proces vaspitanja slučaju. Na primer, danas se roditelj razgoropadio i za sitnicu kaznio dete, sutra mu izjavljuje da ga voli, prekosutra mu nešto obeća kao mito, a sledećeg dana opet ga neprikladno kažnjava. Događa se i da se otac pridržava jedne vrste autoriteta, a majka druge. U ovakvom slučaju deca se trude da budu “diplomate” tj. da se prilagode i majci i ocu. A tada nije ostvarljiv cilj vaspitanja – izgradnja zrele, zdrave ličnosti.

Izvor: Znakovi pored puta

Polazak u jaslice je velika promena u životu malog deteta. Na Vama je zadatak da se pripremite na moguće reakcije deteta i situacije u kojima ćete se naći, kako bi detetu olakšali prelazni period. Time ćete olakšati i sebi jer je ovo prelazni period i za Vas, a odvajanje od deteta koje se teško adaptira će Vama biti možda čak i veći stres nego detetu.

Moguće reakcije tokom adaptacije na jaslice

Neka deca, posebno mlađa, otvoreno negoduju, burno plaču tokom rastajanja s roditeljima, odbijaju komunikaciju, otvoreno se bune protiv nove situacije…

Roditelji bi trebalo da znaju da je trenutak rastanka krizan i da se većina dece nakon što roditelj ode primiri i zaigra. Zato je važno pri rastanku biti odlučan i ne pokazivati nesigurnost.

Neka deca u prvim danima ulaze u sobu bez otpora, zainteresovana za nove igračke, da bi se otpor pojavio treći, četvrti dan, ili naredne nedelje, nakon što su shvatili da je odlazak u vrtić svakodnevan, a u njemu se još uvek ne osećaju sigurno.

Burno reaguju obično mlađa deca. Starija najčešće poslušno ulaze u sobu, ali veći deo dana ćute, stoje pored vrata, odbijaju komunikaciju s medicinskom sestrom i drugom decom.

Ponekad dete u vrtiću odbija hranu, teško se uspavljuje, nemirno spava i plačljivo je bez vidljivog razloga.

Neka deca reaguju regresijom u ponašanju. Dete koje je prohodalo opet pribegava puzanju, dete koje je nedavno uspostavilo kontrolu stolice, sada opet obavlja nuždu u gaćice, ono koje je komuniciralo rečima opet pribegava gestovima.

Razlog takvih reakcija nije zaostajanje u razvoju. U želji da bude zaštićeno dete bira ona ponašanja, koja mu nude veću sigurnost. Takve promene su prolaznog karaktera i nestaju kad se dete prilagodi novoj sredini, odnosno kada počne da se oseća sigurno.

Prvi dani u jaslicama

Poželjno je da prve dane (nekoliko nedelja) dete dolazi u jaslice na kraće vreme.

Raspored dolaženja dogovorite sa sestrama. Preporučuje se da dete jaslenog uzrasta prvi dan ostane do jednog sata, a kasnije se taj period postepeno produžuje, zavisno od samog deteta i njegovih reakcija. Detetu je potrebno vreme da se prilagodi na nov, nepoznat prostor i nove osobe. Zbog toga spavanje i popodnevni odmor u vrtiću odložite za kasniji period, kada se dete navikne na drugare, na medicinske sestre – vaspitače i kada počne da se oseća sigurnije.

Dozvolite detetu da sa sobom ponese igračku koja mu pruža osećaj sigurnosti, omiljeno ćebence, plišani meda… Ove igračke mogu pomoći detetu da premosti jaz između kuće i vrtića.

Tokom početnog perioda prilagođavanja na vrtić, odložite kod svog deteta učenje novih oblika ponašanja (navikavanje na nošu, odvikavanje od flašice, cucle…).
Ako željeno ponašanje nije usvojeno do polaska u jaslice, nije ga dobro podsticati tokom perioda prilagođavanja, nego to ostavite za vreme kad se dete prilagodi novim promenama u svom životu.

Vrlo je važan jutarnji rastanak u jaslicama. Budite smireni, nikako detetu ne pokazujte svoju zabrinutost, ili žalost što ga ostavljate.
Dete to može primetiti pa će se i ono tako osećati. Rastanak se ne sme odlagati u nedogled. Dugo smirivanje deteta, ili ponovno vraćanje se ne preporučuje jer će dete ubuduće plakati duže očekujući da se roditelj vrati.

Po povratku iz vrtića, dobro je da više vremena provodite sa detetom. Šetajte se, igrajte se, pričajte mu priče, pružite mu nežnost, pokažite svoje interesovanje za njegove doživljaje iz vrtića.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Ekspert iz oblasti roditeljstva dr. Meg Miker kaže da u odgajanju naših dečaka na umu treba da imamo sliku onoga kakvi bismo voleli da oni budu sa 25 godina. Zato, krenite sa pravilnim odgajanjem vašeg dečaka još dok je on mali. U redu je što je dobar, duhovit i super u fudbalu na primer, sa svojih 13 godina, ali ako ne zna da svoju prljavu odeću ubaci u korpu za veš, odlaže stvari koje ga molite da uradi „za kasnije“ ili ume da pobesni i slično, to mu neće biti od koristi u dvadesetim.

Učite vašeg sina da bude dobro dete i odraste u zaista divnog muškarca.

Evo nekoliko lekcija sa kojima treba da krenete pre puberteta kako biste vašeg sina izveli na pravi put:

Kako da se izrazi :

Pričajte sa detetom jedan na jedan. Uključite ga u razgovor i pomozite mu da izrazi rečima svoja osećanja.

Savet plus: Napravite listu zabranjenih izraza i zakačite je na frižider. Na listi treba da se nađu izrazi koji se obično upotrebljavaju u cilju zaustavljanja razgovora kao na primer: Ne znam /Ne zanima me/Šta god/Kako god itd.

 

Kako da vredno radi

Sposobnost deteta da obavi posao omogućava mu razvoj samopouzdanja i to ne samo u budućnosti kada poraste već odmah sada. Nakon dobro obavljenog posla dete će se osećati sposobnim i vrednim kao ličnost.

Dajte, zato, vašem sinu priliku da svojim rukama oseti neki posao od početka do kraja.

 

Da bude kul i kad dobija i kad gubi

Čak će se i najbolji sportisti, najpametniji đaci i najlepši dečaci susresti sa porazom kad tad u životu. Objasnite sinu kako da dostojanstveno i sa stilom ponese pobedu ali i poraz

Da kontroliše svoj temperament

Dečaci su, zbog testosterona, skloniji problemima sa izlivom besa tokom odrastanja. Radite na ovom problemu od malena tako što ćete sina naučiti da on treba da upravlja svojim besom a ne obrnuto.

Da preuzima odgovornost za svoje postupke

Kamen temeljac za ovu lekciju je da naučite sina da sve što uradi kao i svaki izbor koji napravi ima posledicu.

Pomozite mu da shvati da je potrebno da unapred razmišlja šta će mu doneti određeni postupci. A nakon toga ga naučite da bude spreman da preuzme odgovornost za ono što radi.

 

Da pomaže drugima

Oživite viteštvo tako što ćete učiti sina da pritekne u pomoć kada se to od njega ne traži.

Podstaknite ga da bude na oprezu za one kojima će možda njegova pomoć zatrebati. Hvalite ga za svaku pomoć koju pruži nekome kao npr. kada otvori vrata starijoj osobi, podigne nešto što je nekome palo i sl.

 

Da bude ljubazan prema drugima

Dečaci, isto kao i devojčice, mogu da budu veoma zli prema svojim drugarima. Naučite ga da vodi računa jer je lako preći liniju dobroćudnog i nezlonamernog zadirkivanja prijatelja u ono suprotno.

Da nauči da se brine o sebi

Niko ne želi da baš njegov sin bude onaj aljkavi cimer sa fakulteta. Naprotiv, svako želi da njegov sin zna da bude sređen i čist, da skuva nešto i da brine o sebi. To znači da od malena treba ohrabrujete dečaka da sam sredi svoj veš, izbaci đubre, pozove da zakaže trening, da ode do prodavnice i sl.

 

Da nauči kako da priča sa starijima

Dobri maniri i lako komuniciranje sa drugima ne dolaze baš prirodno kod muške dece.

Zato, učite vašeg sina da se rukuje, da ustane kada neko stariji ulazi u prostoriju i kako da vodi osnovnu komunikaciju. Kada neko kaže „zdravo“ treba da mu se odgovori „zdravo“ i da se gleda pravo u oči.  Kada neko pita „kako si?“, nakon odgovora treba da mu se uputi isto to pitanje. Takve stvari će pomoći vašem sinu u konverzaciji.

Kako da se nosi sa onlajn svetom

Tehnika danas oduzima pravi život deci. i to sve više, i u stalnom riziku je da postane zabava 24/7, a da život samo prolazi pored njih.

Postavite granicu za vreme koje vaš sin provodi ispred računara i tv-a.  Ali, imajte na umu da je potrebno i da mu objasnite zašto to radite, da bi u budućnosti i sam pravio dobre odluke. Samo tako će imati znanje da napravi dobar izbor za sebe i kad je sam.

Da bude jak

Naučite sina da je jako bitno da bude jaka ličnost – u svojim uverenjima, u pouzdanosti, u svojoj veri. Omogućite mu alate da se oseti jakim i sposobnim. Prvi korak je, naravno, gradnja samopouzdanja.

Da bude svoj čovek

Da svaki dečak želi da bude voljen ali naučite ga da je bolje da se ponaša u skladu sa svojim vrednostima i uverenjima. Samo zato što masa ide u jednom pravcu ne znači da treba i on. Naučite ga da biti svoj čovek može da bude jako teško ali je vredno živeti znajući ko si.

Da veruje u sebe

Vera je temelj života. Budite vodič svom sinu u formiranju njegove vere baš kao i kada učestvujete u formiranju drugih osobina koje želite da poseduje. Nećete uvek moći da budete tu za vašeg sina ali jaka vera biće njegov kompas u odabiru puteva u životu.

Izvor:http://www.najboljamamanasvetu.com